Odlaganje krivičnog gonjenja, Oportunitet Advokat Beograd

Odlaganje krivičnog gonjenja ili oportunitet, kako se najčešće među advokatima i kolokvijalno naziva, je relativno nov institut krivičnog prava u našem pravnom sistemu i predviđen je članom 283 Zakonika o krivičnom postupku. Postojanje ovakvog instituta u krivično – pravnom zakonodavstvu apsolutno je opravdano, naravno ukoliko se primenjuje u skladu sa zakonom i ukoliko se arbitrernost državnog organa koji ga primenjuje, a to su osnovna tužilaštva, svede na najmanju moguću meru, odnosno ukoliko primena ovog instituta u što manjoj meri zavisi od ličnosti tužioca koji o tome odlučuje.

Oportunitet ili odlaganje krivičnog gonjenja, u jednoj rečenici, znači da će tužilaštvo odbaciti krivičnu prijavu protiv osumnjičenog, ukoliko on prethodno ispuni neku obavezu koju je preuzeo, a u dogovoru sa tužilaštvom.

Oportunitet – kada se može primeniti

Prvi i praktično jedini uslov za primenu odlaganja krivičnog gonjenja koji je predviđen članom 283 Zakonika o krivičnom postupku, je da se osumnjičenom stavlja na teret izvršenje krivičnog dela za koje je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do 5 godina. Dakle, nije moguće primeniti oportunitet kada je reč o težim krivičnim delima i takvo rešenje je potpuno logično ako se ima u vidu da posledica po osumnjičenog, nakon ispunjenja preuzete obaveze, praktično nema i da se on nalazi u poziciji lica protiv koga nije ni vođen krivični postupak.

Primena oportuniteta kod težih krivičnih dela ne bi bila opravdana iz još jednog razloga. Naime, za primenu člana 283 Zakonika o krivičnom postupku ne traži se saglasnost oštećenog. I ne samo to. Ukoliko se tužilaštvo i osumnjičeni saglase o primeni odlaganja krivičnog gonjenja, pa osumnjičeni ispuni obavezu, tužilaštvo će odbaciti krivičnu prijavu i protiv tog rešenja o odbačaju, oštećeni nama pravo prigovora, koje inače ima kada tužilac odbaci krivičnu prijavu.

Za sve nedoumice možete kontaktirati Advokatsku kancelariju .

Oportunitet, kada se može primeniti, posavetujte se kod Advokata Beograd

Procedura primene oportuniteta

Inicijativa za primenu člana 283 Zakonika o krivičnom postupku može doći kako od tužilaštva, tako i od osumnjičenog, odnosno njegovog branioca. Uloga branioca u dogovorima sa tužilaštvom jeste da, na prvom mestu, ubedi tužioca u opravdanost primene odlaganja krivičnog gonjenja, ukoliko on inicijalno nije tako mislio, a potom i da, kao i u svakom drugom krivičnom postupku, izbori što bolje uslove za svog klijenta. Pod ’’što boljim uslovima’’ podrazumeva se određivanje obaveze koja najviše odgovara ličnosti osumnjičenog, kao i iznos novčane donacije, broj sati društveno – korisnog rada i sl, u zavisnosti od toga u čemu se sastoji obaveza.

Obaveza čije ispunjenje na sebe preuzima osumnjičeni najčešće se sastoji u uplati određenog novčanog iznosa u humanitarne i druge javne svrhe, a Zakonik predviđa da se ona može sastojati i u otklanjanju štetnih posledica nastalih izvršenjem krivičnog dela ili naknadi pričinjene štete, obavljanju društveno – korisnog ili humanitarnog rada, plaćanju dospelih obaveza izdržavanja, podvrgavanje odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, podvrgavanje tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja, poštovanje ograničenja iz neke sudske presude ili ispunjenje obaveze iz presude. Tužilac će odrediti i rok za ispunjenje obaveze, s tim da taj rok ne može biti duži od godinu dana.

Ukoliko osumnjičeni u ostavljenom roku ispuni obavezu, tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu. Ako obaveza ne bude ispunjena tužilaštvo će nastaviti krivični postupak protiv osumnjičenog.

Opravdanost primene i praksa

Oportunitet ili odlaganje krivičnog gonjenja je institut krivičnog prava koji se u praksi vrlo često primenjuje. Mora se konstatovati, opravdano. Ovakav zaključak naročito se odnosi na one slučajeve kada se kao izvršioci krivičnih dela pojavljuju tzv. ,,obični ljudi’’, lica koja inače nisu sklona vršenju krivičnih dela , neosuđivana, koja su spletom životnih okolnosti došla u poziciju da se protiv njih, eventualno, vodi krivični postupak. Takvim ljudima potpuno je životno opravdano, pružiti priliku da krivičnog postupka uopšte ne bude, a upravo tome i treba da služi primena člana 283 Zakonika o krivičnom postupku, odnosno primena instituta odlaganja krivičnog gonjenja ili oportuniteta.

Sporazum o priznanju krivičnog dela

Sporazum o priznanju krivičnog dela je institut krivično – procesnog prava koji je u naše zakonodavstvo uveden 2009. godine kao sporazum o priznanju krivice , da bi 2011. godine pretrpeo određene izmene koje su podrazumevale i promenu naziva u sporazum o priznanju krivičnog dela. Osnovni razlog za njegovo uvođenje je bio postizanje veće efikasnosti i brzine u vođenju krivičnih postupaka. U tom smislu sporazum o priznanju krivičnog dela u potpunosti je opravdao svoje postojanje, značajno skratio trajanje krivičnog postupka i nalazi se u vrlo širokoj primeni.

Advokatska kancelarija Branislava Krnić može da Vas uputi u sporazum o priznavanju krivicnog dela.

Zakonska regulativa i postupak

Sporazum o priznanju krivičnog dela regulisan je Zakonikom o krivičnom postupku i to odredbama čl. 313 – 319. Pre svega, treba navesti da je sporazum moguće postići od donošenja naredbe o sprovođenju istrage do okončanja glavnog pretresa. Sam sporazum je rezultat pregovora tužilaštva i odbrane, dok je uloga suda svedena na proveru usklađenosti sporazuma sa zakonom i njegovo potvrđivanje, odbijanje ili odbacivanje. Ukoliko se sporazum postigne pre potvrđivanja optužnice, on se u pisanom obliku podnosi sudiji za prethodni postupak, a nakon toga predsedniku veća. Kada je sporazum postignut pre podizanja optužnice tužilac će uz sporazum priložiti i optužnicu koja postaje sastavni deo sporazuma.

Članom 314 ZKP određeni su obavezni i fakultativni elementi svakog sporazuma o priznanju krivičnog dela. Obavezni elementi su opis krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret, njegovo priznanje da je to delo izvršio, sporazum o kazni tj. krivičnoj sankciji, sporazum o troškovima postupka, oduzimanju imovinske koristi i o imovinsko – pravnom zahtevu, izjava o ograničenom odricanju od prava na žalbu i potpisi stranaka i branioca. Nedostatak nekog od obaveznih elemenata predstavlja razlog da sud predloženi sporazum odbaci. Sud će doneti rešenje o odbacivanju i ukoliko na ročište za potvrđivanje sporazuma ne dođe, uredno pozvani, okrivljeni. Na tom, posebnom ročištu obavezno je prisustvo tužioca, okrivljenog i branioca, a javnost je isključena. I dok nedolazak tužioca ili branioca na ovo ročište za posledicu ima odlaganje ročišta, nedolazak uredno pozvanog okrivljenog, kao što je već navedeno, znači da će sud odbaciti sporazum. Protiv ovog rešenja okrivljeni nema pravo žalbe ali može tražiti povraćaj u prethodno stanje.

Jedina situacija u kojoj sud o sporazumu o priznanju krivičnog dela odlučuje presudom, je ona u kojoj prihvata sporazum i oglašava okrivljenog krivim. Sud će tako postupiti kada utvrdi da su ispunjeni uslovi iz člana 317 Zakonika o krivičnom postupku, odnosno da okrivljeni svesno i dobrovoljno priznaje krivično delo, da je svestan posledica zaključenja sporazuma, a od kojih su najvažnije odricanje od prava na suđenje i ograničenje prava na ulaganje žalbe protiv ove presude, da postoje drugi dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem, kao i da je dogovor o kazni, odnosno krivičnoj sankciji, koji su postigli tužilaštvo i okrivljeni, u skladu sa zakonom.

Ukoliko nije ispunjen neki od uslova taksativno navedenih u članu 317 ZKP, sud će rešenjem odbiti predloženi sporazum. Na isti način sud će postupiti i ukoliko utvrdi da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti, ukoliko je krivično gonjenje zastarelo ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje, ukoliko nema dovoljno dokaza za osnovanu sumnju da je okrivljeni izvršio krivično delo koje je predmet optužbe. U ovom slučaju, kada rešenjem odbija sporazum o priznanju krivičnog dela, sud je u obavezi da, po pravnosnažnosti rešenja, sporazum koji je odbijen i sve prateće spise uništi u prisustvu sudije koji je doneo rešenje o čemu se sastavlja zapisnik, a postupak vraća u fazu pre zaključenja sporazuma. Ovaj sudija ne može učestvovati u daljem toku postupka.

Naša Advokatska kancelarija Vam može pomoći u zakonskoj regulativi .

Mogući problemi u primeni

Prvi problem na koji nailazimo u praksi je pitanje motivacije okrivljenog da prizna izvršenje dela i odrekne se prezumpcije nevinosti , prava na pravično suđenje i sl. Naravno, osnovni motiv je želja da za izvršeno delo dobije što blažu kaznu. Međutim, treba imati u vidu da sporazum o priznanju krivičnog dela, u pritvorskim predmetima, najčešće prati i dogovor, odnosno saglasnost tužilaštva da okrivljenom bude ukinut pritvor, a to može biti vrlo ozbiljan razlog da neko lice prizna delo i kada ga nije izvršilo. Takođe, okrivljeni može biti motivisan da zaključi sporazum i iz želje da prikrije pravog učinioca. Bez obzira da li se to radi da bi se zaštitio neko blizak poput člana porodice ili zato što je to nečija obaveza, kao člana kriminalne organizacije, ovakve situacije se mogu dogoditi u praksi. I pored toga što zakon propisuje da priznanje ne sme biti u suprotnosti sa drugim raspoloživim dokazima, ovu normu nije teško poštovati ako se radi o dokazima kao što je izveštaj iz kaznene evidencije i upravo ovakvo postupanje može dovesti do ishoda u kome, samo na osnovu neiskrenog priznanja, sporazum bude zaključen i presuda izrečena licu koje nije izvršilo krivično delo.

Drugi problem odnosi se na činjenicu da sud koji potvrđuje sporazum nema ovlašćenje da ceni da li je dogovorena kazna realna i odgovara težini dela i ličnosti okrivljenog. Uloga suda se sastoji samo u proveri da li je dogovorena kazna u skladu sa zakonom. Na ovaj način sudu se oduzima jedan od osnovnih prerogativa u krivičnom postupku, a to je da na osnovu raspoloživih dokaza odlučuje o nečijoj krivici i odmerava kaznu. Moguće je da bi bolje rešenje bilo ono po kojem bi sud, u okviru zakonskog minimuma i maksimuma, određivao uži raspon kazne u okviru koga se može kretati dogovor tužilaštva i okrivljenog.

Na ovom mestu treba naglasiti da navedene zamerke, kao i druge koje zalaze više u domen krivično pravne teorije, ne znače da institut sporazuma o priznanju krivičnog dela nije pokazao dobre strane, doprineo brzini i efikasnosti i apsolutno opravdao svoje postojanje i primenu.

Odbrana – uloga advokata

Uloga advokata prilikom zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela izuzetno je značajna od početka pregovora, pa do potvrđivanja sporazuma pred sudom i kao takvu je prepoznaje i zakon, tako da je bez branioca nemoguće postići i zaključiti sporazum.

Pre svega, branilac na osnovu analize dokaza kojima tužilaštvo raspolaže, treba da posavetuje svog klijenta da li je sporazum u njegovom najboljem interesu, odnosno da li bi u redovnom postupku, u pravednom suđenju, mogao da se nada i oslobađajućoj presudi ili je, ipak, racionalnije pristupiti pregovorima. U tim pregovorima branilac će se truditi, imajući u vidu sudsku praksu i svoje znanje i iskustvo, da za klijenta postigne najpovoljniji mogući dogovor, starajući se da njegova prava nijednog trenutka ne budu povređena. Naravno, zadatak branioca je, imajući u vidu sve specifičnosti ovog postupka, i da objasni svom branjeniku kojih se to prava odriče prihvatajući sporazum, tj. šta konkretno dobija, a šta gubi. Sve u svemu, uloga advokata – branioca, ne samo da je neophodna po slovu zakona, već je i praktično izuzetno izuzetno značajna i korisna za svakog okrivljenog.

Zakažite svoje konsultacije u Advokatskoj kancelariji Branislava Krnić.