Raskid i poništaj ugovora Advokat Beograd

 

Ugovor može prestati na mnogo načina, a ono što je primarni cilj i što je uobičajeno raskid ili poništaj ugovora ispunjenjem tj. realizacijom onoga oko čega su se ugovorne strane saglasile. Međutim, ugovor može prestati i na druge načine tj. ne samo „ispunjenjem,“ već i novom saglasnošću volja ugovornih strana o prestanku ugovora, odnosno raskidom ugovora ili poništajem. Često pitanje za advokate kao što je na prvi pogled vidljivo, raskid i poništaj ugovora nisu jedno te isto, premda je posledica ista - raskinut ili poništen ugovor više ne proizvodi pravna dejstva. Sa druge strane, smrt ugovorne strane (fizičko lice) ili prestanak ugovorne strane (pravno lice) može dovesti do prestanka ugovora. Do prestanka ugovora dolazi još i kada dođe do prestanka ili propadanja predmeta ugovora, odnosno razloga zbog kojeg je ugovor sklopljen. Tema ovog članka će biti poništaj i raskid ugovora.

Poništaj ugovora

Poništaj ugovora sugeriše već na prvi pogled da dolazi do prestanka ugovora koji je već nastao, koji proizvodi pravna dejstva. U tom kontekstu, bitno je uočiti da ugovori mogu biti apsolutno ništavi i relativno ništavi. Ovi ugovoru sadrže neku manu čija priroda je takva da može dovesti do poništaja ugovora. Priroda takvih anomalija, gledano prema bitnosti za pravni poredak i društvo uopšte, dovodi do podele ugovora na aspolutno i relativno ništave. Pre detaljnijih obajšnjenja potrebno je istaći da nije moguće dati preciznu listu ugovora koji bi mogli potpasti pod kategoriju apsolutno i relativno ništavih ugovora, pa su zato i zakonske odredbe uopšteno formulisane.

Apsolutna ništavnost ugovora

Apsolutno ništav ugovor je onaj čiji su nedostaci takvog kvaliteta da ih nije moguće sanirati, nije moguće da ugovor opstane. Apsolutno ništav ugovor ne važi od samog početka, iako je formalno gledano valjano sačinjen i  ne proizvodi pravna dejstva. Budući da je razlog apsolutne ništavosti ugovora od izuzetnog značaja za društvo, za državu, propisana je obaveza suda da o ovoj vrsti ništavosti ugovora sud mora voditi računa po službenoj dužnosti i bez obzira na volju ugovornih strana, a sam rok za isticanje prigovora ili tužbe kojom se tražu utvrđivanje da je neki ugovor apsolutno ništav ne podleže zastarelosti. Nikada ugovorne strane ne mogu svojom voljom dovesti do toga da apsolutno ništav ugovor opstane u pravnom životu. Ipak, ako se desi da ugovor bude izvršen, zakon dopušta da se zahteva povraćaj ili restitucija datog po osnovu neosnovanog obogaćenja (novčana ili naturalna restitucija - sve zavisi od konkretnog slučaja).

Ništav ugovor ne može da opstane i ne proizvodi pravna dejstva, Advokatska kancelarija Branislava Krnić.,

Posavetujte se sa Advokatom Beograd oko raskida ugovora.

Naravno, zakon itekako vodi računa o savesnoj ugovornoj strani, odnosno o ugovornoj strani koja nije znala i nije morala da zna za pstojanje razloga apsolutne ništavosti, te je propisano pravo savesne ugovorne strane da zahteva naknadu pretrpljene štete.  Pravo da zahteva utvrđenje ništavosti ima i svako zainteresovano lice, pa i javni tužilac. Zakonodavac objašnjava da su apsolutno ništavi svi oni ugovori koji su protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, osim ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Prinudni propisi obuhvataju norme građanskog, krivičnog, upravnog, finansijskog, prekršajnog prava - koje se nalaze u zakonskim i podzakonskim aktima. U takvim normama je određeno da se zabranjuje da ugovorne strane ugovaraju odredbe suprotne njihovoj sadržini. Na primer, u građanskom pravu je opšti rok zastarelosti deset godina i zabranjeno je da ugovorne strane ugovore drugi opšti rok zastarelosti i takva ugovorna odredba bi bila ništava. Takođe, zabranjeno je da ugovorne strane ugovaraju veću maksimalnu stopu ugovorne kamate od one koja je zakonom određena i ako bi bila ugovorena veća kamatna stopa, posmatralo bi se kao da je ugovorena najveća dozvoljena.

Sa druge strane, javni poredak je najšira kategorija i nije lako odrediti šta sve moži biti javni poredak, ali jasno je da je on nešto što se ugovorom ne sme modifikovati. Tako, javni poredak može da se posmatra kao javni moral, norme morala koje svako mora ispoštovati, tj. kao norme domaćeg prava koje se moraju zaštiti u svakom slučaju. U suštini, javni poredak štiti sve one norme koje u sebi sadrže osnovne principe na kojima se zasniva postojanje jedne države. Na primer, u jednom slučaju iz sudske prakse je davanje novca radi „kupovine“ mlade, iako česta pojava u romskoj sredini, proglašeno kao pravni posao koji je apsolutno ništav jer je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, iz razloga nemoralnosti. Tako je novac koji je mladoženjin otac potraživao nazad od mladinog oca (jer nije došlo do sklapanja braka izmedju njihove dece) oduzet u korist opštine, jer zakon propisuje da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog pravnog posla treba da preda opštini na čijoj teritoriji ona ima prebivalište ili boravište. Isto tako, ugovorna odredba u kojoj stoji da otac poklanja sinu poklon velike vrednosti (kuću na primer) pod uslovom da ovaj ne oženi ženu druge nacionalnosti je protivna javnom poretku Srbije.  Dobri običaji su nepisana pravila ponašanja, nastala spontano dugotrajnim ponavljanjem i koja su opšteprihvaćena u nekoj sredini, te u toj sredini postoji svest o obaveznosti poštovanja takvih običaja. Sud će u svakom konkretnom slučaju doneti odluku da li se radi o dobrim običajima jer u gore opisanom slučaju „kupovine“ mlade, iako običaj u romskoj sredini, on se nikako ne može kvalifikovati kao dobar.

Tako postoji praksa advokata da u kupoprodajne ugovore dodaju ugovornu odredbu u kojoj stoji da se ugovor ne može napadati po bilo kom osnovu i na taj način se pokušava zabraniti odricanje od prava koje bi ugovornoj strani po zakonu pripadale. Eto, upravo ovakva praksa nije dobar običaj u pravnom životu, te su ove i slične formulacije u ugovorima ništave.  Ukoliko je apsolutno ništava samo neka ugovorna odredba, a ugovor može i bez iste opstati ili takva odredba nije bila uslov zbog kojeg je ugovor sačinjen niti odlučujuća pobuda, onda ugovor ne mora biti poništen. Isto tako, ugovor će ostati na snazi čak i ako je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda ugovora u slučaju kad je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje. Do poništaja ugovora neće doći u slučaju konverzije, odnosno u slučaju kada ništav ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora, jer će onda će među ugovaračima važiti taj drugi ugovor, ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu kad su ugovor zaključili i ako se može uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za ništavost svog ugovora. U ovom specifičnom slučaju dolazi do intervencije suda, a ugovorne strane ubuduće obavezuje novi ugovor u koji je konvertovan stari ništav ugovor.

Ukoliko je apsolutno ništava samo neka ugovorna odredba, a ugovor može i bez iste opstati ili takva odredba nije bila uslov zbog kojeg je ugovor sačinjen niti odlučujuća pobuda, Advokatska kancelarija Branislava Krnić.

Ukoliko želite da poništite ugovor, možete da angažujete Advokatsku kancelariju

Na primer, u slučaju kada je zakonom zabranjena kupoprodaja nekog stambenog objekta, a dopušten je zakup, onda se ništav ugovor o kupoprodaji može konvertovati u ugovor o zakupu stambenog objekta gde će se kupoprodajna cena isplaćivati periodično. Takođe, ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. Razlog tome je činjenica da apsolutno ništav ugovor od samog početna ne proizvodi pravna dejstva, te nakanadno otpadanje razloga koji je činio ugovor ništavim ne može učiniti da ugovor koji pravo smatra da ne postoji bude punovažan. Međutim, rigoroznost ove odrebe je ublažena pravilom da ako je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je izvršen, ništavost se ne može isticati. Na primer, u jednom slučaju iz sudske prakse je sud ustanovio da u momentu zaključenja kupoprodajnog ugovora parcela koja je predmet istog nije mogla biti predmet prometa prema imperativnim propisima, jer je reč o neizgrađenom gradskom građevinskom zemljištu u društvenoj svojini, a sam ugovor nije zaključen u formi koja se zahteva za tu vrstu ugovora. Ipak, sud je odlučio da s obzirom da je pomenuti ugovor pravno perfektan i u celosti izvršen, a imajući u vidu da su u momentu njegovog zaključenja sporne parcele mogle biti u prometu, nedostatak vezan za prometovanje u momentu zaključenja osnovnog ugovora, posmatra kao nedostatak od manjeg značaja, te se tužilac nije mogao sa uspehom pozivati na ništavost.

Relativna ništavnost ugovora

Relativno ništav ugovor(rušljivi ugovori)je kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana (prevara, pretnja, zabluda), kao i kad je to Zakonom o obligacionim odnosima ili posebnim propisom određeno. U jednom slučaju iz sudske prakse odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan gde je tužilac tražio poništaj ugovora zbog mana volje, konkretno zbog prevare. Sud ističe da tužilac nije bio u zabludi sa kim potpisuje ugovor, već je po njegovim rečima kod njega postojala pogrešna predstava o sadržini ugovora koji se zaključuje, što je posledica njegove očigledne nepažnje manifestovane u grubom propustu tužioca (kao pismenog i obrazovanog čoveka) da pre potpisivanja ugovora pročita njegov tekst. Utvrđeno je da tužilac pokušava da posledice sopstvenog nemara „svali“ na tuženu za koju tvrdi da mu je podmetnula drugi tekst dogovora u odnosu na stvarni sporazum.  Navedenu tvrdnju tužioca sud ne prihvata jer je utvrdio da su parnične stranke postigle usmeni, a zatim taj usmeni dogovor pismeno formulisale u skladu sa prethodnim usmenim dogovorom, te sud utvrđuje da nema govora o prevari; a ako je ovaj i bio u zabludi, ta pogrešna predstava tužioca o bitnijim elementima ugovora posledica je njegove nepažnje. Kako se vidi iz navedenog primera, sud u skladu sa zakonskim odredbama tumači šta se ima smatrati zabludom , pretnjom i prevarom, ali to je vrlo opširna tema o kojoj u ovom članku nećemo detaljno govoriti.

Dakle, rušljivi ugovori proizvode pravno dejstvo sve dok neko od ovlašćenih lica ne zahteva da ugovor bude poništen. Razlog blažeg tretmana rušljivih ugovora leži u tome što je mana ovog ugovora manjeg značaja jer ne pogađa šire društvene interese, već pojedinačne.  Pa tako, za razliku od apsolutno ništavih ugovora, treća lica nikada ne mogu da traže poništaj ugovora, već samo ugovorna stana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena. Sud nikda ne pazi na relativnu ništavost ugovora. Ako ovlašćeno lice ne treži poništaj ugovora, on ostaje na snazi takakv kakav jeste, odnosno dolazi do konvalidacije ugovora. Na taj način se smatra da se ugovorna strana koju pogadja razlog zbog kog bi mogla da zahteva poništaj pristaje na ugovor takav kakav on jeste. Samim tim, ni rokovi kojima se može zahtevati poništaj relativno ništavog ugovora nisu dugi jer bi to dovelo do stvaranja pravne neizvesnosti. Tako je propisano da saugovarač strane u čijem je interesu rušljivost ustanovljena  može od nje tražiti da se u određenom roku, ali ne kraćem od 30 dana, izjasni da li ostaje pri ugovoru ili ne, jer će u protivnom smatrati da je ugovor poništen, a ako se pozvana ugovorna strana u ostavljenom roku ne izjasni ili ako izjavi da ne ostaje pri ugovoru, smatraće se da je ugovor poništen.

Rušljivi ugovori proizvode pravno dejstvo sve dok neko od ovlašćenih lica ne zahteva da ugovor bude poništen, Advokat u Beogradu.

Informišite se o rokovima radi poništenja rušljivog ugovora, Advokatska kancelarija.

Pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. Ovaj prvi rok je subjektivan i on teče dakle, od dana saznanja. Postoji i objektivan rok od tri godine, te je u Zakonu o obligacionim odnosima propisano da pravo na poništaj rušljivog ugovora u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora. Po pravilu, poništaj rušljivog ugovora ima retroaktivno dejstvo, te dolazi do povraćaja datog, ako je to moguće ili/i do naknade štete, kada nije moguća naturalna restitucija i do naknade štete u slučaju kada je savesna strana trpela štetu. Kada nije moguća naturalna restitucija (na primer, prodati auto je uništen u saobraćajnoj nezgodi koju je kupac imao nakon ispunjenja kupoprodajnog ugovora), onda se dolazi do vraćanja u novcu, a za vrednost se uzima ona koju stvar ima u vreme vraćanja, odnosno u vreme donošenja sudske odluke. Dozvoljen je sporazum ugovornih strana da poništaj ima dejstvo samo za ubuduće i da se smatra punovažnim sve ono što je do momenta poništaja bilo izvršeno. Vodi se računa o tome da li je ugovarač koji zahteva poništaj bio savestan, odnosno da on  nije znao niti mogao znati za postojanje uzroka rušljivosti ugovora, te savesna strana ima pravo na naknadu pretrpljene štete. Iz tog razloga i odredba koja kaže da ograničeno poslovno sposobno lice odgovara za štetu nastalu poništenjem ugovora, ako je lukavstvom uverilo svog saugovarača da je poslovno sposobno. Interesantna je odredba koja kaže da u slučaju poništenja ugovora zbog ograničene poslovne sposobnosti jednog ugovarača, saugovarač takvog lica može zahtevati vraćanje samo onog dela ispunjenja koji se nalazi u imovini ograničeno poslovno sposobnog lica, ili je upotrebljen u njegovu korist, kao i onog što je namerno uništeno ili otuđeno.

Raskid ugovora

Raskid ugovora je još jedan vid prestanka ugovora i on može biti jednostrani i sporazumni raskid. Uzrok raskida nastaje nakon sklapanja ugovora, što je prava razlika u odnosu na apsolutno i relativno ništave ugovore, gde uzorok za poništaj postoji već prilikom zaključenja ugovora. Isto tako, raskidaju se samo valjani ugovori, odnosno oni ugovori koji bi prema redovnom toku stvari trebali biti okončani ispunjenjem. Ako je ugovor ispunjen već, raskid ugovora nije moguć. U tom slučaju, moguće je jedino sklapanje novog ugovora kojim bi se eventualno moglo uspostaviti pređašnje stanje. Raskid nije isto što i otkaz ugovora što predstavlja jednostranu izjavu ugovorne strane kojom se okončava trajniji ugovorni odnos na neodređeno vrijeme. U ovom slučaju, za otkaz ugovora, nije potrebno navoditi nikakve razloge. Osnovnim učinkom raskida ugovora smatra se oslobođenje ugovornih strana, osim odgovornosti za štetu i to samo u nekim slučajevima raskida. Raskid ugovora dovodi do obaveze restitucije ili povraćaja datog. Ako je dat novac, dugovaće se i zatezna kamata. Koristi koje je ugovorna strana imala od onog što se ima vratiti se moraju vratiti ili nakanditi u novcu. 

Ugovor može prestati sporazumnim raskidom, a to znači naknadnim dogovorom ugovornih strana. Takav sporazum ugovornih strana zapravo predstavlja novi ugovor kojim se stari raskida i nakon čega prestaje da proizvodi pravna dejstva. Naravno, sporazumni raskid ugovora moguć je ne samo kada nije započeto sa izvršenjem ugovra, već i kada je došlo do delimičnog izvršenja, a kada je ugovor koji se raskida sporazumno potpuno izvršen (stvar je predata kupcu, provacu je isplaćena cena) onda je neophodno sačiniti novi ugovor (usmeno ili pismeno – pravilo je da i formalni ugovori mogu biti raskinuti neformalnim ugovorm, osim ako to ne predviđa zakon ili cilj zbog kojeg je prospiana posebna forma itd.) u  kojem će se ugovoriti vraćanje datog (kupcu cene, prodavcnu robe). Kod delimično izvršenih ugovora (npr. ugovorena je isplata cene u ratama i data je prava rata) moguće je ugovoriti da se vrati primljeno, ali pravilo je da raskid ugovora nema retroaktivno dejstvo (što znači da se takvo dejstvo raskida mora izričito ugovoriti). Povratno dejstvo ugovora koje je ugovoreno dovodi do toga da svaka ugovorna strana mora vratiti primljeno. Ipak, treće savesno lice koje je steklo neko pravo na osnovu ugovora koji je sporazumno raskinu ne sme trpetiu štetu.

Ako je ugovor ispunjen već, raskid ugovora nije moguć, Advokatska kancelarija Branislava Krnić.

Vaša pitanja o raskidu ugovora možete poslati i putem live chat-a, Advokat Beograd

Jednostrani raskid ugovor

Jednostrani raskid ugovora je specifičan i dopušten je u slučajevima u kojima je ugovoren ili kada je zakonom predviđeno da je moguće jednostrano raskinuti ugovor. Dakle, moguće je dogovaranje prava na jednostrani raskid ugovora unapred, nezavisno od volje druge ugovorne strane. Ipak, zabranjeno je da se zloupotrebljava nadmoćniji položaj jedne ugovorne strane da bi se ugovarale ovakve odredbe. Naravno, pravo na jednostrani raskid ugovora je smisleno kod dvostranoobaveznih ugovora. Drugi slučajevi koji ovlašćuju ugovorne strane na jednostrani raskid su propisani zakonom. Pa tako, postoji raskid ugovora zbog neispunjenja. U dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod određenim uslovima (videti dalje u toku rada), raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Na primer, ugovor se raskida po zakonu kada je ispunjenje u roku bitan sastojak ugovora (bilo po prirodi pravnog posla, bilo da je tako nešto ugovoreno izričito), a dužnik ne ispuni obavezu u tom roku. U ovom slučaju poverilac ima pravo da ako želi održi takakv ugovor na snazi, zahtevajući da dužnik ispuni ugovor i tek ako ovaj neispuni obavezu u razumnom roku, ugovor će se raskinuti. Kad ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitni sastojak ugovora, dužnik zadržava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac da zahteva njeno ispunjenje. Da bi poverilac jednostrano raskinuo ugovor, mora da ostavi dužniku naknadni primeren rok za ispunjenje obaveze. Ipak, u nekim situacijama je sasvim besmisleno ostavljanje tog nakanadnog primerenog roka jer je očigledno iz dužnikovog ponašanja da on obavezu neće ispuniti, stoga u tom slučaju zakonodavac propisuje da poverilac ima pravo da raskine ugovor i bez ovakvog bespotrebnog odugovlačenja. Isto, kad je pre isteka roka za ispunjenje obaveze očigledno da jedna strana neće ispuniti svoju obavezu iz ugovora, druga strana može raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete, a to važi i za ugovor sa uzastopnim obavezama, gde ugovorna strana ne ispuni jednu obavezu, pa onda druga može, u razumnom roku, raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza, ako je iz datih okolnosti očigledno da ni one neće biti ispunjene. Ona može raskinuti ugovor ne samo u pogledu budućih obaveza, nego i u pogledu već ispunjenih obaveza, ako njihovo ispunjenje bez izostalih ispunjenja nema interesa za nju. Dužnik može održati ugovor ako da odgovarajuće obezbeđenje. U svim ovim slučajevima, ugovori se ne mogu raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze.

Raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu štete, ako ona postoji. U slučaju da je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala. Svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi.  Strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila. Na primer, u jednom slučaju iz sudske prakse parnične stranke su zaključile ugovor o međusobnoj zameni nepokretnosti koji je overen. Predviđeno je da se tužilac iseli iz nepokretnosti koju daje u zamenu i iste preda u posed tuženom najkasnije u roku od 30 dana od kada ga tuženi pozove da to učini, a da je tuženi dužan da u roku od tri meseca od dana sačinjavanja ugovora podnese zahtev za dobijanje potrebne dokumentacije za izgradnju višestambenog objekta i da u roku od 18 meseci od dobijanja rešenja kojom je odobrena izgradnja isti izgradi. Tuženi je u žalbi isticao razne okolnosti zbog kojih nije mogao ispuniti ugovorne obaveze. Međutim, sud  je zaključio da tuženi jeste odgovoran za neispunjenje svojih ugovornih obaveza jer tokom postupka nije dostavio dokaze da je zahteve za dobijanje potrebne dokumentacije za izgradnju višestambenog objekta podneo u roku od tri meseca od zaključenja ugovora. Dakle, tuženi nije izvršio niti započeo izgradnju zgrade, na šta se ugovorom obavezao. Budući da je u ovom slučaju rok za ispunjenje obaveza tuženog bitan sastojak predmetnog ugovora i da zaključivanjem aneksa ugovora ovaj rok nije produžavan, sud je raskinuo ugovor o zameni nepokretnosti koji je zaključen između parničnih stranaka.

Ukoliko raskinete ugovor, obe ugovorne strane se oslobađaju svojih obaveza, osim da nadoknade štetu, Advokatska kancelarija u Beogradu.

Ukoliko imate nedoumice u vezi Vašeg ugovora, možete se konsultovati sa Advokatom Beograd.

Ugovor može da se raskine i zbog promenjenih okolnosti. Takve okolnosti su one koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u takvoj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, te je strani u nepovoljnom položaju dopušteno da raskine ugovor. Ipak, jednostrani raskid ugovora je zabranjen u slučaju kada je ugovorna strana bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te mogućnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati. Strana koja zahteva raskid ugovora ne može se pozivati na promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njene obaveze. Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene. Ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga. Pri odlučivanju o raskidanju ugovora, odnosno o njegovoj izmeni, sud se rukovodi načelima poštenog prometa, vodeći računa naročito o cilju ugovora, o normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste, o opštem interesu, kao i o interesima obeju strana. Strane se mogu ugovorom unapred odreći pozivanja na određene promenjene okolnosti, osim ako je to u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja. Na primer, kada se zaključi ugovor o zakupu stana, gde će se određeni iznos zakupnine plaćati periodično svakog meseca, a na tržištu dođe do naglog poskupljenja stanova za izdavanje i uvođenja većih poreza na izdavanje nepokretnosti. Tada je moguće, da zakupodavac raskine ugovor sa zakupcem koji ne može da plaća uvećanu zakupninu.