Advokat Beograd cover slika mob Advokat Beograd cover slika

Advokat Beograd Branislava Krnic logo Zastupanje pred sudovima Advokat Beograd

Zastupanje pred sudovima - zastupnici i punomoćnici


Kada dobije ovlašćenje od stranke, zastupnik ima dužnost da parnicu vodi u ime i za račun te stranke.

Zastupnik može biti:

  1. Zakonski zastupnik;
  2. Zastupnik pravnog lica i
  3. Punomoćnik.

Ove tri različite vrste zastupnika razlikuju se među sobom po pravnom osnovu iz kog crpe svoja zastupnička ovlašćenja.


Ko može biti zakonski zastupnik?


Naime, zakonski zastupnik je samim zakonom ovlašćen da zastupa parnično nesposobna lica (to su lica koja su potpuno lišena poslovne sposobnosti i maloletna lica ispod 14 godina života) i lica koja su parnično sposobna, ali ne mogu da se pojave pred sudom i da imenuju punomoćnika (npr. nalaze se u inostranstvu). Zakonski zastupnik je roditelj koji zastupa maloletno dete, staralac koji zastupa štićenika, staralac odsutnom licu, licu koje se nalazi u inostranstvu itd. Često je zakonsko zastupanje organa starateljstva. Svi oni stiču ovlšćenja na osnovu normi materijalnog prava, kao što je Porodični zakon, Zakon o nasleđivanju itd.

zastupanje pred sudovima advokat beograd

Zakonski zastupnik se određuje ili zakonom (primer je roditelj) ili aktom državnog organa (stratelj). Zakonski zastupnik preduzima parnične radnje umesto parnično nesposobne stranke i npr. na glavnoj raspravi sud će samo izuzetno saslušavati parnično nesposobnu stranku, a po pravilu uvek zakonskog zastupnika. Sve parnične radnje koje preduzme zakonski zastupnik su punovažne i ne mogu da se opozovu ako u toku postupka prestane razlog za zakonsko zastupanje.

Naravno, zakonski zastupnik može angažovati punomoćnika iz reda advokata i tada je punomoćnik zastupnik stranke, a ne zakonskog zastupnika.

Savestnost u postupku je nešto što se podrazumeva i ukoliko je zakonski zastupnik nemaran prema svojim obavezama sud će zastati sa postupkom, obavestiti organ starateljstva o tome i predložiti da se odredi drugi zakonski zastupnik. Nedostatak zakonskog zastupnika u postupku gde je njegovo zastupanje nužno je bitna povreda parničnog postupka zbog kod se može izjaviti žalba i na tu povredu drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Osim toga, to je razlog i zbog kog se može ponoviti postupak.

Ipak, Zakon o parničnom postupku poznaje još i privremenog zastupnika i zastupnika za prijem pismena. Privremeni zastupnik može biti samo advokat i on se postavlja samo tuženom fizičkom i pravnom licu i to u postupku pred prvostepenim sudom. Razlog je ekonomičnost postupka, jer bi moguće redovan tok postavljanja zastupnika dugo trajao što bi moglo dovesti do štetnih posledica za stranke. Taskativno su nabrojani slučajevi u Zakonu o parničnom postupku:

1. tuženi nije parnično sposoban, a nema zakonskog zastupnika;

2. postoje suprotni interesi tuženog i njegovog zakonskog zastupnika;

3. obe stranke imaju istog zakonskog zastupnika;

4. je prebivalište ili boravište, odnosno sedište tuženog nepoznato, a tuženi nema punomoćnika;

5. se tuženi ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika, nalaze u inostranstvu, a dostavljanje nije moglo da se izvrši.

U ovim slučajevima sud postavlja privremenog zastupnika. Prvi korak je objava oglasa u republičkom službenom glasniku, na oglasnoj tabli suda i na internet stranici suda. Mandat privremenog punomoćnika prestaje kada se tuženi pojavi pred sudom, bilo on, bilo njegov zastupnik.

Zastupnik za prijem pismena se postavlja kada se stranka nalazi u inostranstvu tj. kada u inostranstvu ima prebivalšte, boravište ili sedište. Tužilac koji se nalazi u inostranstvu mora u tužbi da imenuje svog punomoćnika za prijem pismena, u suprotnom njegova tužba će biti odbačena. Tuženog u inostranstvu sud obaveštava da u ostavljenom roku treba da imenuje punomoćnika. Ipak, tužba i platni nalog se ne mogu dostavljati punomoćniku za prijem pismena. Ako se tuženi ogluši o tu svoju obavezu, sud mu rešenjem postavlja punomoćnika i obaveštava ga o tome. Po pravilu sud postavlja advokata za punomoćnika za prijem pismena, ali to može biti svako punoletno poslovno sposobno lice koje se nalazi u Republici Srbiji. Punomoćnik za prijem pismena ima samo to ovlašćenje, da primi sva pismena u ime tuženog, sa tom razlikom da kada sud postavi punomoćnika stranci, on ima ovlašćenja privremenog zastupnika.

Sud ima mogućnost da zahteva od suparničara da postavi punomoćnika za prijem pismena, a ako to ovi ne učine, sud se ponaša kao da se oni nalaze i inostranstvu. Sud ne koristi olako ovaj institut, već prvo proverava preko nadležnih organa gde se nalazi stranka. Rešenje kojim sud postavlja privrenemog zastupnika ne može da se napada žalbom. Republiku Srbiju, autonomnu pokrajinu ili lokalnu samoupravu zastupa, takođe, na osnovu zakona odgovarajuće javno pravobranilaštvo.


Ko može da zastupa pravno lice i koja ovlašćenja on ima?


Zastupnik pravnog lica je onaj ko je upisan u registar Agencije za privredne registre, što je obaveza propisana posebnim propisima. On se tako i legitimiše u postupku, putem izvoda iz APR-a i sud uvek uzima da je lice koje je upisano u Agenciji za privredne registre zastupnik, bez obzira na stvarno stanje u tom pravnom licu.

Privredna društva nemaju mogućnost da direktno istupaju u pravnom prometu, nego to rade preko svog zastupnika, koji u njihovo ime i za njihov račun istupa i preuzima prava i obaveze tog društva. Zastupnici privrednog društva su zapravo zastupnici po samom zakonu, međutim pored njih postoje i lica koja su aktom ili odlukom nadležnog organa društva ovlašćena da zastupaju društvo i kao takva registrovana, ali postoje i punomoćnici po zasposlenju, odnosno lica koja kao zaposleni u društvu rade na poslovima čije obavljanje u redovnom poslovanju uključuje i zaključenje ili ispunjenje odreženih ugovora ili preduzimanje drugih pravnih radnji.

zastupanje pred sudovima advokat

Zastupnici pravnog lica ne mogu bez posebnog ovlašćenja sa društvom koje zastupaju zaključivati ugovore u svoje ime i za svoj račun, u svoje ime, a za račun drugog lica, niti u ime i za račun drugog lica.


Da li punomoćnik stranke mora biti advokat?


Punomoćnik zastupa stranku crpeći svoja ovlašćenja iz punomoćja koje je dobio od stranke. On mora biti potpuno poslovno sposoban. Tu se radi o voljnom, a ne o zakonskom zastupanju.

Ipak, naše pravo ne poznaje obavezu da stranka mora imati punomoćnika u postupku, već taj izbor prepušta strankama.

Jedino se pravi izuzetak kod revizije i predloga za ponavljanje postupka, jer je tada neophodno da stanku zastupa advokat.

U svim ostalim slučajevima stranka može sama da preduzima sve parnične radnje u postupku.

Punomoćnik može da bude:

1. advokat (što je najčešće),

2. diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i to onda kada je predstavnik službe pravne pomoći lokalne samouprave, u sporovima iz radnih odnosa kada je član sindikata i ujedno predstavnik, kao zaposleni u pravnom licu koje je stranka u postupku,

3. punomoćnik može biti i u krvnom srodstvu sa strankom i to krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra, supružnik, a za ova lica se ne traži poznavanje prava niti pravničko obrazovanje zbog čega je ova mogućnost vrlo kritikovana.

Laičko zastupanje je kritikovano pre svega zbog mogućeg usporavanja toka postupka, zbog prostora za korupciju, jer takav punomoćnik nema obavezu da plaća porez iako može da naplati svoje usluge zastupanja.

Ipak, Ustavi sud je u svojoj odluci izneo stav da je neustava odredba Zakona o parničnom postupku koja je glasila da stranke u postupku mora zastupati advokat i tako je u naš pravni sistem na zaprepašćenje mnogih uvedeno laičko zastupanje.

3

Punomoćnik mora da ima punomoćje i to u pismenoj formi koje treba da priloži sudu. Sud pazi po službenoj dužnosti da li stranka ima uredno punomoćje. Bez punomoćja sve radnje koje su u postupku preuzete ne bi proizvodile pravno dejstvo. Ipak, ostavljena je stranci mogućnost da ratifikuje (potvrdi) sve radnje zastupnika koji nije imao uredno punomoćje. Sudbina tužbe koju je podnelo lice koje nema punomoćje je odbacivanje iste rešenjem suda. Ako se pred sudom pojavi lice koje tvrdi da nema punomoćje, ali da će ga naknadno dobiti od stranke, sud neće dozvoliti takvom licu da zastupa stranku.

Nedostatak punomoćja u postupku je apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka i predstavlja žalbeni razlog. Drugostepeni sud na ovu povredu pazi po službenoj dužnosti.

Predlog za ponavljanje postupka je vanredni pravni lek koji se može podneti kada je došlo do spomenutih propusta u sudskom postupku. Kada stranka nema punomoćnika i iz svog neznanja ne koristi prava koja ima na raspolaganju po zakonu, sud je upozorava da može angažovati punomoćnika.

Stranka može ovlasti punomoćnka da preduzima sve radnje u postupku ili samo neke, a ako u punomoćju nije precizirano koje radnje treba da preduzme punomoćnik, smatra se da može sve radnje preduzimati. Međutim, pravi se razlika da li je punomoćnik advokat ili ne.

Ukoliko punomoćnik nije advokat, on mora imati posebno ovlašćenje da povuče tužbu, prizna tužbeni zahtev, da se odrekne tužbenog zahteva, da zaključi poravnanje, odrekne se ili odustane od pravnog leka, podnese predlog za određivanje privremenih mera, prenese punomoćje na drugo lice i isto tako za primanje i naplatu sudskih troškova koji su dosuđeni njegovoj stranci mora imati posebno ovlašćenje.

Ipak, kada je punomoćje dato advokatu, ono može da se prenese na drugo lice i bez saglasnsti stranke i to u celosti ili samo radi preduzimanja pojedinih radnji u postupku. Isto tako, advokata može da menja advokatski pripravnik sa izuzetkom postupka po pravnim lekovima. Za rad advokatskog pripravnika odgovara advokat. Advokat koji zamenjuje punomoćnika preduzima radnje u postupku tako da one imaju dejstvo prema stranci i takođe, sa odgovornošću prema stranci za sve propuste u zastupanju.

Stranka koja ima punomoćnika ne mora da se pojavljuje pred sudom, ali sud ima pravo da je pozove da se izjasni o činjenicama bitnim za sam postupak. Razlikuju se dve vrste punomoćja : opšte i posebno. Najčešće se izdaje opšte punomoćje kojim se ovlašćuje punomoćnik da preduzima sve parnične radnje do kraja postupka. Posebno punomoćje se odnosi na preduzimanje samo nekih radnji ili jedne radnje, na primer podnošenje žalbe i ređe se sreće u praksi.

Moguće je vremenski ograničiti punomoćje.

Ukoliko advokat-punomoćnik preduzme neku radnju mimo volje stranke i dogovora sa njom, a što nije bilo navedeno u punomoćju, takva parnična radnja proizvodi pravno dejstvo. Advokat je onda odgovoran stranci i dužan je da joj naknadi štetu.

Postoji i tzv. specijalno punomoćje koje je odredbama posebnog zakona propisano, kao što Porodični zakon kaže da je za pokretanje parnice za razvod ili poništaj braka neophodno overeno punomoćje u kojem mora stajati osnov tužbe.

Davanjem punomoćja ne podrazumeva apsolutnu pasivnost stranke u postupku. Punomoćnik ima obavezu da se pridržava naloga stranke, koja može da opozove svaku radnju punomoćnika. Ipak, postoje radnje koje su neopozive. Naime, stranka mođe da opozove sve činjenične tvrdnje punomoćnika, bilo odmah na ročištu, bilo pisanim putem ako nije bila prisutna na ročištu. Moguće je i opozivanje procesnih predloga poput onih da se izvede neki dokaz, ali do momenta dok sud ne odluči o tom predlogu. Najvažnije od svega su neopozive parnične radnje koje su od neposrednog dejstva na postupak, kao što je priznanje tužbenog zahteva, povlačenje tužbe, odricanje ili odustajanje od pravnog leka, gde opoziv nije moguć. Stranka uvek može da opozove punomoćje, a punomoćnik uvek može da da otkaz punomoćja.

Punomoćnik, kao i stranka, ima dužnost da o otkazu, odnosno opozivu punomoćja obavesti sud. Posle otkaza punomoćja advokat ima dužnost da još mesec dana zastupa stranku ukoliko je to neophodno kako bi se izbegla šteta koja bi nastala ako bi stranka ostala bez zastupnika.

Kada se zastupanje prekida zbog smrti stranke, reč je o predmetu spora koji je vezan za neprenosiva prava tj. prava koja se ne nasleđuju. U suprotnom, zastupnik ima obavezu da preduzima sve radnje koje ne trpe odlaganje. Kada dodje do prestanka pravnog lica ni punomoćje više nema važnost. Punomoćje prestaje i kad zastupnik izgubi poslovnu sposobnost.

Zastupnik u jednoj parnici ne može biti stranka na suprotnoj strain, niti sme da zastupa obe stranke u parnici, a ni da bude sudija u parnici u kojoj je zastupnik stranke. Zastupnik mora da vidi računa o interesu stranke. On ne odgovara stranci ako ne postigne uspeh u parnici, ali je odgovoran ako je njegovo zastupanje bilo neprofesionalno i nebrižljivo i tada je dužan stranci naknaditi svu štetu.

Na primer ako zastupnik propusti rok za žalbu ili ne ode na suđenje, pa se tužba smatra povučenom to su ozbiljni propusti advokata koji povlače obavezu naknade štete. Zbog toga advokati zaključuju ugovore o osiguranju koji pokrivaju ovakve štete. Čak i sam sud može doneti odluku da zastupnik protivnoj stranci nadoknadi troškove koje je prouzrokovao svojom krivicom.

Sud po službenoj dužnosti vodi računa o tome da li parnično nesposobne stranka ima zakonskog zastupnika, jer je to procesna pretpostavka bez koje nema odlučivanja. Postupak se prekida ako stranka ostane iz bilo kod razloga bez zakonskog zastupnika (kada npr. on umre). Zastupnik ima pravo na nagradu za svoj rad.


Izvori:

Zakon o parničnom postupku

Porodični zakon

Zakon o nasleđivanju

Vrhovni kasacioni sud

Vikipedja - slobodna enciklopedija

Agencija za privredne registre


Advokat Branislava Krnic Beograd

Nulla regula sine exceptione.

Nijedno pravilo nije bez izuzetka.

Postavite pitanje


Uspešno ste poslali poruku.
Advokat će Vas kontaktirati u najbržem roku.