Upravno
pravo predstavlja skup pravnih normi koje se odnose na regulisanje
pitanja organizacije države i javne uprave, na rad javne uprave,
kontrola nad
zakonitošču rada javne i državne uprave. Upravno pravo reguliše i upravni
postupak, način na koji treba da se obavljaju upravni poslovi, donose odluke
uprave, vrši kontrola uprave.
Spada u deo javnog prava i vrlo je bitno
za funkcionisanje države.
Upravno pravo je vrlo dinamična grana prava
koja se stalno menja zbog potreba koje nameće svakodnevni život. Upravnopravni
odnos se zasniva na nejednakosti, jer na jednoj strani se uvek nalazi država
koja ima vlast da svoje odluke prinudno sprovodi. Zato se jasno propisuju
obaveze i ovlašćenja koja postoje među stranama učesnicima nekog upravnopravnog
odnosa.
Organ upraveje taj koji određuje strankama njihove
obaveze i
prava koja su po pravilu lične prirode i neprenosiva su. Sporovi koji mogu
nastati iz upravnopravnog odnosa rešavaju se putem žalbe i to u drugostepenom
upravnom postupku, a sledeći korak je tužba u
posebnom
postupku - upravnom
sporu. Poslovi državne uprave povereni su ministarstvima, organima uprave u
sastavu ministarstava i to upravama, direkcijama i inspekcijama, a takođe, mogu
biti osnovani posebni organi poput javnih agencija, sekretarijata itd.
Uprava
donosi upravne
propise koji su uopštenog karaktera i odnose se na sve slučajeve
te vrste i upravne akte kojima rešava konkretan slučaj ili sklapa upravne
ugovore ili pruža građanima javne usluge poput izdavanja uverenja. Organi uprave
vode evidencije o ličnom statusu građana. Brojni su zakoni koji predstavljaju
izvor upravnog prava, ali i podzakonski akti kojima se zakonske norme
konkretizuju, lakše sprovode u život.
